Гласник Адвокатске коморе Војводине као стручни часопис покренула је 1. јуна 1928. године Адвокатска комора у Новом Саду, данас Адвокатска комора Војводине. Он је један од најстаријих правних часописа не само у Србији, већ и на подручју бивше Југославије, који излази континуирано. Од 1981. године Гласник је дефинисан као часопис за правну теорију и праксу. У првој половини 1996. године установио је критеријуме који важе за ранг научних публикација, а од 2004. године има статус научног часописа, према критеријумима Министарства за науку Републике Србије. Часопис објављује изворне научне чланке, расправе, правне есеје, огледе из историје права, приказе књига, текстове који се односе на правну праксу и саопштења из рада Адвокатске коморе Војводине. У Гласнику радове објављују пре свега научници правног профила, професори и асистенти са правних факултета, али и адвокати и судије, као и други правни стручњаци, али и стручњаци чији рад се везује за право. Часопис излази тромесечно.
АКТУЕЛНИ БРОЈ ГЛАСНИКАБрој 1/2026
Autori:
Милена Мрвић
Више јавно тужилаштво у Новом Пазару
Лејла Хубић Нурковић
Основно јавно тужилаштво у Новом Пазару
САЖЕТАК: Кривична дела против животне средине, као посебна група кривичних дела прописана су у глави XXИВ Кривичног законика Републике Србије и представљају специфичну групу инкриминације која се рефлектује на савремене изазове очувања природних ресурса и здравља људи, јер нарушавају еколошку равнотежу, угрожавају здравље људи и проузрокују трајне последице по природне ресурсе. Њихова посебност огледа се у томе што последице најчешће нису ограничене на појединца или тренутак извршења, већ задиру у ширу заједницу , јавни интерес и будуће генерације. Одмеравање казне за ова кривична дела треба да подразумева другачији приступ у поређењу са класичним кривичним делима, односно код ове врсте кривичних дела потребно је приликом одмеравања казне посебно ценити обим и тежину настале или потенцијалне штете по животну средину, трајање и непоправљивост последица, степен угрожености здравља људи, мотив и корист учиниоца, а нарочито поступање окривљеног након извршења кривичног дела (санација, накнада штете, сарадња са надлежним органима). У раду се разматрају нормативни оквири Републике Србије и Европске уније, анализирају посебне околности које се јављају у процесу одмеравања казне, даје се осврт на јавнотужилачку и судску праксу домаћих судова, као и на стандарде развијене у пресудама Европског суда за људска права. Посебна пажња посвећена је тежњи Републике Србије да своје законодавство и праксу усклади с европским стандардима у области заштите животне средине. Циљ рада јесте да покаже специфичности еколошких кривичних дела која захтевају диференциран, строжи и ремедијалан приступ одмеравању казни, који треба да буде пропорционалан, одвраћајући и усмерен на превенцију будућих повреда, а све из разлога како би се обезбедила ефикасна заштита животне средине и остварили циљеви генералне и специјалне превенције.
Кључне речи: животна средина, природни ресурси, казна
Autori:
Проф. др Божидар Бановић
Факултет безбедности, Универзитета у Београду
Проф. др Александа Илић
Факултет безбедности, Универзитета у Београду
САЖЕТАК: Стандарди заштите и унапређења животне средине су у очигледном и дубоком нескладу са реалним стањем. Животна средина се свакодневно и континуирано угрожава и оштећује многобројним и различитим индивидуалним и колективним активностима. Многе од ових активности временом су забрањене и санкционисане различитим врстама прописа, док су поједине, препознате као изразито друштвено опасне и санкционисане кривичним законодавством. Еколошки криминалитет обухвата широк спектар нелегалних активности и штетних последица, услед чега не постоји његова универзално прихваћена дефиниција. Поред директних и индиректних штетних последица по животну средину и људско здравље, поједини облици еколошког криминалитета усмерени су на стицање користи. Уједињене нације су еколошки криминалитет издвојиле као кључни чинилац који погоршава такозвану „троструку планетарну кризу“ – климатске промене, губитак биодиверзитета и загађење. Организоване криминалне групе и мреже перципирају еколошка кривична дела као прилику за висок профит уз релативно низак ризик, што им омогућава да финансирају друге илегалне четврта најуноснија криминална активност на свету, одмах након трговине људима, дрогом и оружјем. Ефикасно сузбијање еколошких кривичних дела у многим државама ни данас не спада у приоритете. У уводном делу овог рада дају се појмовна одређења еколошког и организованог криминалитета, а затим ћемо се фокусирати на кључне области. Поред тога, биће размотрена оперативна методологија криминалних мрежа, с посебним нагласком на корупцију и прање новца као кључне факторе који доприносе конвергенцији, али и на улогу корпорација и државних органа у тим механизмима. На крају рада биће дат кратак критички осврт на динамику и стање еколошког криминалитета у Србији.
Кључне речи: еколошки криминалитет, организовани криминалитет, криминалне мреже, конвергенција организованог и еколошког криминалитета, корупција, прање новца
Аутор :
Др Младен Јеличић
Виши суд у Шапцу
САЖЕТАК: Аутор у раду разматра Директиву ЕУ 2024 /1203 о еколошком криминалитету којом се, између осталог, државама чланицама препоручује успостављање посебног фонда који би требало да има двоструку функцију. Пре свега, његова функција је превентивна јер би се средства користила за унапређивање мера заштите животне средине и за спречавање вршења кривичних дела против животне средине. Санациона функција овог фонда испољавала би се кроз коришћење средстава из фонда за санирање последица насталих извршењем кривичних дела против животне средине. Аутор у уводу указује на значај заштите животне средине и малигност еколошких кривичних дела. Потом је у кратким цртама указано на сврху и стандарде поменуте Директиве као и на поједина решења из Закона о заштити животне средине која су значајна за тему рада. Аутор анализира сврсисходност успостављања посебног фонда и законодавни оквир у Републици Србији који би омогућавао реализацију овог пројекта. Указује се на могуће начине финансирања наведеног фонда анализом препорука из Директиве које се тичу додатних санкција и мера које се могу наметнути извршиоцима и одузимања финансијске (имовинске) добити остварене извршењем кривичног дела. Узети су у обзир и остали могући начини финансирања фонда као и критеријуми за коришћење тих средстава. Закључак аутора је да успостављање посебног фонда за заштиту животне средине и санирање последица кривичних дела против животне средине може имати значајне позитивне ефекте пре свега у превентивном аспекту, путем имплементације ефикаснијих мера заштите животне средине што треба да буде превасходни циљ, али и у санационом аспекту, кроз санирање последица насталих извршењем поменутих кривичних дела.
Кључне речи: Директива ЕУ 2024/1203, животна средина, еколошка кривична дела, посебан фонд
Аутори :
Др Младен М. Милошевић
Факултет безбедности, Универзитет у Београду
Др Јована М. Бановић
Факултет безбедности, Универзитет у Београду
САЖЕТАК: Здравој животној средини се посвећује континуирана пажња у готово свим облицима људског деловања: од грађанског активизма, преко различитих стратегија развоја, до правне регулативе и санкционисања повреда права на здраву воду, ваздух, земљиште, флору и фауну. Кривичноправна заштита у томе представља важан сегмент, почев од „класичних“ еколошких повреда и угрожавања попут загађења, па до оних које еколошки криминал подижу на „виши ниво“ и чине га профитабилним. Један од разлога који доприноси томе је неефикасност механизама кривичног правосуђа, али и неделотворност казни онде где су примењене. То је и био један од мотива за доношење Директиве 2024/1203 о заштити животне средине путем кривичног права. Поред тога, нека од кључних питања кривичноправне доктрине се готово парадигматски могу уочити управо на примеру еколошких кривичних дела. Ту првенствено мислимо на одређене дилеме материјалноправног карактера које се тичу субјективних елемената ових кривичних дела; потом на концепт одговорности правних лица за кривична дела који свој потенцијал може остварити управо у домену еколошких деликата; али и на границе и оправданост кривичноправне реакције у овом пољу, особито када је у питању однос са другим мерама попут управних, грађанских и других казненоправних. Поменута Директива и међународни извори махом оперишу појмовима намере и крајње непажње као субјективним компонентама кривичних дела. То је доминанта карактеристика англосаксонске правне традиције чија је структура општег појма кривичног дела унеколико другачија него евроконтинентална. Ипак , субјективни елемент се издваја као посебан, било кроз тзв. менс реа сегмент, било кроз појам кривице. Грубо говорећи, намера и крајња непажња, које као субјективне облике предвиђа Директива, би представљали пандан домаћем умишљају и нехату. Но , претпоставка је да се они подударају тек у појединим аспектима и да није оправдано изједначити их олако. Међутим , Директива садржи одредбу која упућује и на тумачење ових елемената према правилима националног права, што, са неким специфичностима, ипак релативизује ову хипотезу. Према томе, фокус рада ће бити на анализи ових субјективних елемената на темељима еколошких кривичних дела и значења термина прописаних Директивом 2024/1203. Поред тога, настојаћемо да сагледамо могућности имплементације ових одредаба у домаће право, али и укажемо на капацитете постојећих одредаба Кривичног законика у овој области. Надаље , биће учињен покушај формулисања одређених практичних смерница за разумевање и примену норми о намери и крајњој непажњи у следству њиховог ефикаснијег доказивања.
Кључне речи: еколошка кривична дела, намера, крајња непажња, умишљај, нехат, Директива 2024/1203, животна средина
Аутор :
Др Вељко Турањанин
Правни факултет Универзитета у Крагујевцу
САЖЕТАК: Доношењем Директиве (ЕУ) 2024/1203 о заштити животне средине кроз кривично право, Европска унија је поставила нови, јединствен и свеобухватан стандард у области еколошког кривичног права. Овај правни инструмент замењује раније директиве 2008/99/ЕЗ и 2009/123/ЕЗ. Једна од кључних новина јесте захтев за мултидисциплинарним приступом у превенцији , откривању, истрази и процесуирању кривичних дела против животне средине. Еколошки криминал има сложену, прекограничну и често транснационалну димензију. Поред правних и кривичнопроцесних инструмената, неопходна је интеграција знања и ресурса различитих дисциплина: права, криминологије, екологије, хемије, биологије, токсикологије, економије и информационих технологија. Директивом се изричито наглашава обавеза држава чланица да обезбеде довољно стручног особља и финансијских, техничких и технолошких ресурса за борбу против еколошког криминала. Поред тога, Директива истиче значај координације и сарадње не само унутар једне државе (између различитих ин ституција), већ и у нивоу Европске уније. Указује се на улогу Евроџаста (Еуројуст), Еуропола, Европског јавног тужилаштва и Европске канцеларије за борбу против превара (ОЛАФ) у обезбеђивању техничке и оперативне подршке. Такав приступ подразумева да се борба против еколошког криминала не може свести искључиво на кривично гоњење, већ захтева интеграцију превентивних мера, административних санкција, цивилноправне одговорности и кривичноправних инструмената у један целовит систем. Мултидисциплинарни приступ обухвата и уче- шће јавности и невладиних организација. Члан 15. Директиве обезбеђује процесна права за лица и удружења која штите животну средину, чиме се ствара простор за допринос грађана и цивилног сектора у заштити јавног добра. Директивом се потврђује став да савремени еколошки криминал није могуће успешно санкционисати без интеграције знања и сарадње различитих дисциплина и актера. Стандард мултидисциплинарности, представља суштински елемент европског кривичноправног система заштите животне средине и модел који ће, у процесу хармонизације , имати снажан утицај и на земље кандидате за чланство у ЕУ.
Кључне речи: Директива (ЕУ) 2024/1203, еколошки криминал , мултидисциплинарни приступ, кривично право, заштита животне средине, истрага и процесуирање, Европска унија
Аутор:
Проф. др Марина Н. Симоновић
Факултет правних наука, Паневропског универзитета „Апеирон“ у Бањој Луци
САЖЕТАК: У систему еколошких кривичних дјела у Кривичном законику Републике Српске предвиђено је више кривичних дјела против животне средине, у основном или квалификованом облику испољавања, са казнама за њихове учиниоце. С обзиром на потребу ефикасне и квалитетне кривичноправне заштите животне средине у цјелини или појединих њених елемената, потребно је константно вршити иновирање постојећих законских рјешења у циљу њиховог унапређења, како са аспеката потребе савремене политике сузбијања криминалитета, тако још више због појаве нових и различитих облика повреде или угрожавања животне средине. Томе доприноси такође и потреба за усклађивањем националних кривичноправних система са релевантним међународним стандардима. Аутор у овом раду анализира нова рјешења садржана у Директиви Европске уније о заштити животне средине путем кривичног права из 2024. године са аспекта њихове имплементације у кривично законодавство Републике Српске.
Кључне речи: животна средина, угрожавање, кривично дјело, директива, Република Српска
Аутор :
Доц. др Иван Ђокић
Правни факултет Универзитета у Београду
САЖЕТАК: Недовољно прецизан нормативни оквир успостављен Директивом о еколошком криминалитету из 2008. године (2008/99/ЕЗ), као и незадовољавајући и крајње скромни ефекти њене примене, условили су предлог да се регулатива у оквиру Европске уније у области заштите животне средине унапреди , што је за резултат имало усвајање нове Директиве у области кривичноправне заштите животне средине 2024/1203. Директива доноси и читав низ нових решења с циљем успе- шније прекограничне сарадње, али и координације и сарадње међу надлежним телима унутар државе чланице. Ипак , револуционарну промену представља начин на који је Директивом дефинисан однос између кривичног и управног права. За сва кривична дела предвиђена новом Директивом поставља се захтев да поступање у конкретном случају представља противправан, незаконит чин, с тим што се новом дефиницијом поступање сматра противправним не само када оно представља кршење одређеног права Уније, већ и онда када се оно спроводи на основу одлуке надлежног органа државе чланице, уколико је то одобрење добијено преваром, корупцијом , изнудом , принудом или ако се таквим одобрењем очигледно крше релевантни материјалноправни захтеви. Остало је отворено питање на који начин ће државе чланице у своје национално законодавство унети поменути концепт, који без обзира на евентуалну криминалнополитичку снагу, представља озбиљну опасност по начело законитости, које захтева да услови за кривичну одговорност буду прецизно и јасно одређени. Поврх тога, чини се да „гвоздени закон“ сходно коме кривично право не сме да санкционише оно што неко друго правно подручје изричито дозвољава, изгледа да више нема никакву вредност.
Кључне речи: животна средина, еколошки криминалитет, Европска унија, директива
Аутор :
Др Наталија Лукић
Правни факултет Универзитета у Београду
САЖЕТАК: Рад анализира део одредби Директиве ЕУ 2024/1203 о кривичноправној заштити животне средине који се односи на кривичне и друге санкције и мере. За разлику од претходне Директиве 2008/99/ЕЗ, која је само наводила да кривичне санкције треба да буду ефикасне,пропорционалне и одвраћајуће, нова Директива детаљније регулише ту материју. Ауторка у првом делу рада указује на најважније новине Директиве и даје преглед кривичних и других санкција и мера за физичка и правна лица. Други део рада посвећен је питању ефикасности кривичних санкција у односу на еколошки криминалитет, а посебно се анализирају предности и недостаци кривичних санкција према правним лицима. У трећем делу рада дат је осврт на потенцијални значај Директиве 2024/1203 за српско кривично законодавство.
Кључне речи: Директива 2024/1203, кривична дела, животна средина, кривичне санкције, мере
Аутори :
Др Гордана Лажетић
Правни факултет „Јустинијан И“, Универзитет „Св. Кирил и Методиј“ Скопје, Северна Македонија
Др Елена Мујоска-Трпевска
Правни Факултет Универзитета „Гоце Делчев“ у Штипу, Северна Македонија
САЖЕТАК: У раду се анализира улога алтернативних и допунских кривичноправних мера према Директиви (ЕУ) 2024 /1203 о заштити животне средине кроз кривично право. У средишту анализе су мере које превазилазе казну затвора и новчану казну, посебно обнова оштећене животне средине, накнада штете када је штета неповратна, искључење из јавног финансирања, одузимање дозвола и овлашћења, као и јавно објављивање пресуде. Рад разматра приступ Директиве физичким и прав ним лицима, приказује одабране упоредноправне примере, и сагледава релевантна решења у праву Северне Македоније. Закључује се да су ресторативне и превентивне мере неопходне за ефикасан одговор на еколошки криминалитет, јер основне казне саме по себи не могу отклонити штету у животној средини нити спречити будућа кривична дела.
Кључне речи: заштита животне средине, еколошко кривично право, алтернативне и допунске мере, ресторативне мере, судска заштита, добре праксе
Број 4/2025
Аутор:
Др Стојана Петровић
Правни факултет Универзитета у Бањој Луци
САЖЕТАК: У оба посматрана ентитета Босне и Херцеговине – Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине постоје подручја на којима је постојећа евиденција непокретности уништена или је оштећена, а извјесно је да ће бити спроведен поступак њеног обнављања. Будући да је процес устројавања евиденције непокретности дуготрајан, законодавци предвиђају посебна процесна правила када се таква непокретност предложи као предмет принудног извршења. Законодавци на тај начин покушавају да тражиоцима извршења надомјесте још увијек присутно неуредно вођење јавних регистара, односно њихово непостојање на појединим подручјима и да им омогуће спровођење принудног судског намирења и на оваквим непокретностима. Ово, нарочито у ситуацији када извршеник нема други предмет извршења који би тражилац извршења могао предложити. Циљ истраживања је нормативно-догматска анализа домаћег законодавног модела извршења на непокретности која није уписана у јавни регистар, јер је он уништен, или оштећен. Из анализе домаће и упоредне процесне доктрине и доступне актуелне домаће судске праксе произлази да посебна правила поступка која се у овој ситуацији примјењују у оба ентитета Босне и Херцеговине не кореспондирају интересу тражиоца извршења за ефикасно намирење на оваквим непокретностима.
Кључне речи: извршни поступак, непокретност, упис права на непокретности, катастар, земљишна књига
Аутор:
Марија Милојевић
Правни факултет Универзитета у Крагујевцу
САЖЕТАК: Рад се бави анализом појма кривичнопроцесног субјекта кроз теоријски, нормативни и компаративни оквир, с посебним освртом на положај оштећеног и жртве кривичног дела у кривичном поступку. Полази се од традиционалног схватања по којем су кривичнопроцесни субјекти носиоци одређених процесних функција – суђења, оптужења и одбране – и деле се на главне и споредне субјекте. У том контексту, оштећени се одређује као споредни кривичнопроцесни субјекат, али са комплексним процесним статусом јер може истовремено вршити више функција (нпр. функцију сведочења, покретања гоњења или истицања имовинскоправног захтева). Посебна пажња посвећена је разграничењу појмова оштећени и жртва кривичног дела у домаћем законодавству и међународним документима, нарочито у Директиви 2012/29/ЕУ и Декларацији УН из 1985. године. Анализом се указује да појам жртве обухвата шири спектар права, укључујући ванпроцесну заштиту, подршку и помоћ, чиме се превазилази традиционални процесни оквир оштећеног. Закључује се да би хармонизација домаћег права са међународним стандардима захтевала нормативно признавање жртве као посебног процесног субјекта или проширење постојећег појма оштећеног, уз истовремено очување адверзијалног типа кривичног поступка и доследно обезбеђивање заштите жртвама и ван његових граница.
Кључне речи: кривичнопроцесна функција, споредни кривичнопроцесни субјекат, оштећени, жртва кривичног дела, тродимензионални модел, међународни стандарди
Аутор:
Миодрага Тошић
Основни суд у Сокоцу, Босна и Херцеговина
САЖЕТАК: У пракси је неопходно правити разлику између отказа уговора о раду због неостваривања резултата рада и отказа због непоседовања знања и способности за обављање одређеног посла, будући да су у питању два отказна разлога, док правне празнине и недостатак судске праксе отежавају делотворно остваривање права на заштиту од неоправданог отказа. У том смислу, ауторка полази од поставке да правна одређеност и објективизација норматива рада доприносе спречавању злоупотребе права на отказ, да увођење законске обавезе утврђивања критеријума и надлежности за оцењивање знања и способности запослених доприноси већој правној сигурности у области заштите од неоправданог отказа, док сложенији отказни поступак може имати значајну улогу у превенцији настанка радних спорова. Такође, у чланку је закључено да важећа законодавна решења с правом трпе значајну критику, јер не могу бити иста за све отказне разлоге, те да реинтеграција, као правна последица незаконитог отказа, код овог отказног разлога нема практичног значаја.
Кључне речи: престанак радног односа, неостваривање резултата рада, непоседовање знања и способности, реинтеграција
Аутор:
Андријана Ристић
Правни факултет Универзитета у Београду
САЖЕТАК: Развој технологије и убрзане промене у свету рада довеле су до појаве нових, специфичних форми рада које су виђене као одговор на измењене потребе послодаваца и радника условљене овим околностима. Међутим, особености и правна неуређеност ових форми рада у већини држава широм света, довеле су до тога да радници који су у њих укључени у великој мери остају „невидљиви“ за правне системе, услед чега им није гарантован ни минимални ниво радних и социјалних права који би морао бити доступан свим радно ангажованим појединцима. Такво стање представља озбиљан ризик за уживање права на достојанствен рад и ствара повољан амбијент за појаву радне експлоатације. Наведене околности, у светлу пораста значаја нових форми рада, представљају кључне разлоге који су ауторку подстакли да се определи за ову тему. У том смислу, у раду ће бити анализирана повезаност нових форми рада и радноправног положаја радника који се у њима налазе, са повећаним ризиком од радне експлоатације. На самом крају, ауторка ће покушати да на сумаран начин укаже на потребу преиспитивања постојећих граница радноправне заштите у светлу нових форми рада, као и на правна решења за која сматра да могу допринети превазилажењу идентификованих проблема у овом контексту.
Кључне речи: нове форме рада, рад заснован на коришћењу информационо-комуникационих технологија, онлајн рад, радна експлоатација, достојанствен рад
Аутор:
Наталија Недељковић
Правни факултет Универзитета у Нишу
САЖЕТАК: Европски суд за људска права доследно сагледава право на сазнање биолошког порекла као саставни елемент права на поштовање приватног и породичног живота, као и међународно признатог права детета на идентитет. Државе потписнице Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода имају позитивну обавезу да обезбеде успостављање правичне равнотеже између права детета да сазна своје порекло, с једне стране, и права претпостављеног родитеља на поштовање приватног живота / телесног интегритета или права постојећих законских родитеља на очување стабилности породичних односа, с друге стране. Ставови које у раду испитујемо тичу се домашаја употребе ДНК анализе и њене доказне снаге, али и ширих питања од друштвено-етичког значаја – да ли ДНК анализа може или сме да буде правно обавезујућа, какве су последице неподвргавања анализи, као и да ли правни систем нуди алтернативу одбијању. Циљ рада је да се, кроз теоријску и емпиријску анализу праксе Европског суда за људска права, изврши синтеза најважнијих стандарда у овој области. У раду су коришћене следеће методе: нормативно-догматски, упоредноправни, метод анализе садржаја, метод студије случаја и намерно узорковање.
Кључне речи: ДНК анализа; медицинско вештачење; право на сазнање порекла; пракса Европског суда за људска права; право на поштовање приватног и породичног живота; матернитетски и патернитетски спорови
Аутор:
Дејан Терзић
Апелациони суд у Новом Саду