Nesumnjivo je da neko može biti sasvim dobar, čak i odličan advokat ili pravni stručnjak u kakvoj drugoj praksi, a da se pritom ne bavi filozofijom prava. No teško je zamisliti da neko može biti dobar advokat a da se nikada nije zapitao šta je to pravo i šta je to pravda. Provesti pravničku karijeru bez postavljanja takvih pitanja – i mnogih drugih među kojima je veoma značajno i ono šta je to dobro pravo i kakav je to pravičan zakon – značilo bi svesti pravo na nivo pukog instrumenta usmerenog na regulisanje međuljudskih odnosa kroz normu. I dalje, to bi značilo svesti sebe samog na prostog korisnika takvog instrumenta radi zadovoljavanja pojedinačnih interesa koji se menjaju od slučaja do slučaja i od predmeta do predmeta.

Čak i najveći pobornici čiste teorije prava ne spore da ono treba u sebi da sadrži određene vrednosti. Tako Kelzen, kada postavlja cilj svoje čiste teorije prava, navodi da ona pred sebe postavlja zadatak da se pravo razlikuje kako prema prirodi, tako i prema drugim duhovnim fenomenima, pa je pre svega važno da se pravo oslobodi od one veze u koju je odavno bilo dovedeno sa moralom. Ipak, Kelzen dodaje da „naravno, time nipošto nije odbačen zahtev da pravo treba da bude moralno tj. dobro”. Taj se zahtev prema Kelzenu razume sam po sebi. Šta taj zahtev zapravo znači? To je za Kelzena „drugo pitanje”. To, drugo pitanje je upravo tema ovog broja Glasnika.

Više od instrumenta regulisanja društvenih odnosa, pravo je izražaj određenih vrednosti. Da bi pravo bilo dobro, potrebno je da udovolji zahtevu koje pred njega postavljaju te vrednosti. Neke od njih su po svojoj prirodi čisto pravne vrednosti, poput pravne sigurnosti, neke su moralne vrednosti. Na kraju, neke su vrednosti metafizičke i transcendentne, među kojima je ona, nama pravnicima toliko draga vrednost koju nazivamo pravda.

Dakle, pravo nije samo instrument, ono je više od toga. Pravo je ekspresija određenih vrednosti, a razumevanje toga šta je dobro pravo pretpostavlja da se prethodno ustanovi šta je uopšte dobro.

Kao što je za Kafku čovek biće koje se nalazi na granici i luta između smisla i besmisla sa stalnom opasnošću da upadne u područje bezvrednosti, tako je i savremeni pravnik osuđen na to da luta između pravičnog i nepravičnog sa stalnom opasnošću da upadne u područje bezvrednosti ili bezakonja.

U ovom lutanju pravnik neće pogrešiti ako prilikom korišćenja prava kao instrumenta ima na umu i nauči da koristi i pravo kao ekspresiju vrednosti kojima pravični poredak teži ili treba da teži. Razumevanje prava kao ekspresije određenih vrednosti kojima treba težiti je, između ostalog, i dužnost pravnika i to ne samo dužnost prema pravdi, već i njegova dužnost prema samom sebi kao racionalnom biću, ali i prema drugima učesnicima u društvenom (i pravnom) životu.

Dr Aleksandar Todorović

Advokat u Novom Sadu