Верност адвокатској заклетви огрејава нашу професију. И још више, без обзира на искушења чини нас срећним и пружа нам самопоштовање, често, до нивоа поноса.

Мада речи правозаступника, па чак и његове мисли у поступку, нису и не могу бити његове аутентичне, а што правозаступника штити од сношења одговорности за њих у сваком погледу, правозаступник мора да стоји иза њих и у моралном и у стручном смислу, па чак и у смислу сваке врсте одговорности. Јер, заступани је неука странка. Али не само због тога. Наша професија нам намеће да будемо и прва и последња баријера у заштити људских права и интереса, јер иза нас нема никога да се прихвати адвокатског недовршеног посла. Има ту и наратива да адвокат не може да буде само професионалац и да увек стане тамо где то логика налаже, већ да чини, наравно на законит начин, и оно што подразумева преузимање ризика који се не тарифира, али за који се угледом одговара. И на то нас подсећа адвокатска заклетва.

Не смемо се спотицати страхом код изношење доказних предлога који могу да задиру у интересе власти или структура које имају било који вид моћи. Доказни предлози имају за циљ трасирање истине, а никакво довођење у питање било чијег (моћника) поступања. Адвокатска заклетва нам ту не допушта да окренемо главу у правцу космографије. Јасност, конкретност и одважност, морају бити карактеристике нашег доказног предлога.

Адвокат, својим испољеним трудом ка истини глорификује своју професију, а професија мора бити заштићена и подржана, кроз заштиту праксе сваког адвоката од наше Асоцијације. Јер, да тако није било кроз историју развоја Адвокатских Комора, можда би нас и искоренили, или макар свели на позере државног усмерења.

Треба само погледати ка судовима и тужилаштвима и потпуно ће нам бити јасно значење адвокатске заклетве.

Захтев праведности спора, намећемо свима са супротне стране у судници, без обзира ко је са те друге стране, а посебно самом суду. Чинили су то доајени наше професије, страдаоници на различите начине, до краја верни адвокатској заклетви: Драгић Јоксимовић, Слободан Суботић, Срђа Поповић, Хинко Хинковић, Јован Баровић и многи, многи други. Велики у верности датој адвокатској заклетви, исто колико су били велики и у свом правном знању и адвокатским каријерама. Јер, једноставно, то једно са другим мора да иде под руку.

Верност адвокатској заклетви намеће адвокату обавезу да зна и да знањем може заклетве и да се држи. Верност адвокатској заклетви често изазива одијум других, а самоћу адвоката увек. Међутим, бити сам је нужност, јер ’’Сам, јер таква је победа’’ ( Славко Михалић –Подне без одлуке). Са друге стране, те самоће су ’’Побратимство лица у свемиру’’( песма Тина Ујевића). Када се прочита та песма, онда схватамо колико нас те самоће заправо уједињују. Самоће су наше адвокатско јединство, а где је јединство, ту је и победа (Ubi concordia, ibi victorija).

Јача верност адвокатској заклетви, чини те да не припадаш никоме осим себи. Стога, адвокат је увек индивидуа и само док је индивидуа је и адвокат. Било да има самосталну адвокатску канцеларију, било да је у заједничкој адвокатској канцеларији, или пак ради у ортачком адвокатском друштву или корпорацији, верност адвокатској заклетви га увек спашава да остане адвокат, и никад и ничији најамник у стицању профита, запослени, или било ко други ко је заборавио текст адвокатске заклетве.

Први дан адвокатске професије. Дали смо заклетву и кренули у авантуру. Али озбиљну авантуру, понајпре права и правде, али и филозофску и литерарну и психолошку, како ко, много знају адвокати. Знају да буду храбри и усамљени у тој храбрости, никада и никоме покорни, увек до краја истрајни у својој борби. На то су се заклели и постали слободни.

Петров Александар

Адвокат у Бечеју