Несумњиво је да неко може бити сасвим добар, чак и одличан адвокат или правни стручњак у каквој другој пракси, а да се притом не бави филозофијом права. Но тешко је замислити да неко може бити добар адвокат а да се никада није запитао шта је то право и шта је то правда. Провести правничку каријеру без постављања таквих питања – и многих других међу којима је веома значајно и оно шта је то добро право и какав је то правичан закон – значило би свести право на ниво пуког инструмента усмереног на регулисање међуљудских односа кроз норму. И даље, то би значило свести себе самог на простог корисника таквог инструмента ради задовољавања појединачних интереса који се мењају од случаја до случаја и од предмета до предмета.

Чак и највећи поборници чисте теорије права не споре да оно треба у себи да садржи одређене вредности. Тако Келзен, када поставља циљ своје чисте теорије права, наводи да она пред себе поставља задатак да се право разликује како према природи, тако и према другим духовним феноменима, па је пре свега важно да се право ослободи од оне везе у коју је одавно било доведено са моралом. Ипак , Келзен додаје да „наравно, тиме нипошто није одбачен захтев да право треба да буде морално тј. добро”. Тај се захтев према Келзену разуме сам по себи. Шта тај захтев заправо значи? То је за Келзена „друго питање”. То , друго питање  је управо тема овог броја Гласника.

Више од инструмента регулисања друштвених односа, право је изражај одређених вредности. Да би право било добро, потребно је да удовољи захтеву које пред њега постављају те вредности. Неке од њих су по својој природи чисто правне вредности, попут правне сигурности, неке су моралне вредности. На крају, неке су вредности метафизичке и трансцендентне, међу којима је она, нама правницима толико драга вредност коју називамо правда.

Дакле, право није само инструмент, оно је више од тога. Право је експресија одређених вредности, а разумевање тога шта је добро право претпоставља да се претходно установи шта је уопште добро.

Као што је за Кафку човек биће које се налази на граници и лута између смисла и бесмисла са сталном опасношћу да упадне у подручје безвредности, тако је и савремени правник осуђен на то да лута између правичног и неправичног са сталном опасношћу да упадне у подручје безвредности или безакоња.

У овом лутању правник неће погрешити ако приликом коришћења права као инструмента има на уму и научи да користи и право као експресију вредности којима правични поредак тежи или треба да тежи. Разумевање права као експресије одређених вредности којима треба тежити је, између осталог, и дужност правника и то не само дужност према правди, већ и његова дужност према самом себи као рационалном бићу, али и према другима учесницима у друштвеном (и правном) животу.

 Др Александар Тодоровић

Адвокат у Новом Саду