Одлуком председника Републике, председника Скупштине и председника Владе Републике Србије, 15.03.2020 године на основу чл. 200 ст. 5 Устава Републике Србије уведено је ванредно стање.

Ванредно стање је уведено ради спречавања ширења вируса ЦОВИД 19 и ради заштите живота људи и имовине.

Након увођења ванредног стања Влада Републике Србије и надлежна министарства су донели више уредби, наредби и препорука у вези поступања у време ванредног стања.

Овом приликом указујемо само на опште акте који директно и посредно значајно утичу на рад судова, тужилаштва и адвоката као и на статус лица према којима је одређена мера притвора, не осврћући се на хијерархију и значај тих аката.

  •  Министарство правосуђа је донело Препоруку за рад судова и јавних тужилаштва за време ванредног стања

У оквиру својих овлашћења и датих препорука све судске инстанце су донела упутства о раду судија и запослених у суду. Без посебног образложења појединачних упутстава као и међусобним разликама и недореченостима указујемо само на чињенице битне за притворске предмете.

Виши и Основни судови су заузели став да се настави са поступањем у свим предметима у којима се окривљени налазе у притвору.

Управо овај став и одлука судова је у условима ванредног стања супротна својој суштини као и мерама одређеним од стране Владе Републике Србије као и сврси и циљу увођења ванредног стања. Ево из којих разлога:

I

Основни циљ и сврха увођења ванредног стања је спречавање ширења заразе. Према општим упутствима и мишљењу здравствене струке најефикаснија мера у спречавању ширења заразе управо јесте смањење контаката између грађана (мере социјалног дистанцирања) , а посебно најугроженије популације.

У том циљу је Министарство здравља је издало НАРЕДБУ о забрани окупљања у Републици Србији на јавним местима у затвореном простору ( “Службени гласник РС”, број 39 од 21. марта 2020.). У оквиру наредбе је забрањен боравак више од 5 лица у једној затвореној просторији. Изузетак је предвиђен само у циљу предузимање мера спречавања ширења заразе.

Уз то, Влада РС је донела УРЕДБУ о роковима у судским поступцима за време ванредног стања проглашеног 15. марта 2020. године (“Службени гласник РС”, број 38 од 20. марта 2020.) којом су између осталог престали да теку сви законом утврђени рокови за предузимање радњи поводом правних лекова у кривичним поступцима.

Суђење у било ком од притворских предмета се не може спровести са присуством мање од 5 особа. Наиме у сваком од предмета постоји најмање 1 окривљени кога према правилима обезбеђују најмање два полицијска службеника, односно затворска стражара, чак и кад суди судија појединац неопходно је присуство записничара. На овај број од 5 учесника поступка се мора додати заступник оптужног акта као и бранилац што минималан број присутних ограничава на 7 особа, а што је изнад броја одређеног наредбом Министарства здравља.

Свему овоме може се додати још читав низ питања која се могу појавити у појединим предметима. Шта уколико је окривљени у ризичној групи (хронични болесник или старије лице) ? Шта уколико је неко од сведока у ризичној групи, или је можда у ризичној групи адвокат или судија поротник?

Ако је основна циљ ванредног стања спровођење мера смањења броја контаката, то онда значи да одржавањем суђења у притворским предметима опште узев поступа супротно том циљу. У вези са тим поставља се питање када је поступање супротно том циљу оправдано било интересом правног поретка било интересом самог притвореног лица. Када циљ оправдава средство, а када је потребно средство прилагодити циљу?

Пре давања одговора и заузимања даљег става по овом питању, морамо указати на одређене кључне ствари у погледу односа између основа и сврхе притвора у редовном стању и оправданости појединих притвора у ванредном стању.

II

Одредбама чл. 210 ст. 1 ЗКП је предвиђено да се притвор може одредити само под условима предвиђени у том законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером. Дужност је свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору. У току целог поступка притвор ће се укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен.

Чланом 211 су регулисана Основна правила о одређивању притвора, тако да се:
Притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако:

1) се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства;

2) постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прекриваче;

3) особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети;

4) је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.

Сматрамо да није целисходно указивати на сумњу у постојања оправданих разлога за одређивање притвора по сваком од могућих основа, ипак, поједини основи у конкретној ванредној ситуацији не играју онако значајну улогу какву иначе играју у редовним околностима.

Врло је дискутабилно одређивање притвора по основу члана 211 став 1 тачка 1 (опасност од бекства) у ситуацији у којој су затворени гранични прелази, када се граница као и гранични прелази посебно обезбеђују са већим формацијским јединицама војске и полиције, када је уведен полицијски час у трајању од 12 часова и када су уведене забране рада готово свих угоститељских објеката као и других радњи које се не баве производњом и доставом хране.

Слична је ситуација и са чланом 211 став 1 тачка 3 (опасност од понављања) управо због повећане полицијске контроле кретања грађана.

III

Горе наведено, међутим не значи ни да је потребно отићи у другу крајност и притворе аутоматски укидати по појединим основима.

Потребно је дакле поћи средњим путем. Тај средњи пут није потребно ни проналазити нити га измишљати нити поново откривати. Он постоји и практично вапи да њиме пођемо.

И ЗКП, и побројане уредбе владе по својој природи су општи правни акти. Задатак је сваког правника, укључујући ту и судије и тужиоце и браниоце да општу правну норму подведу под конкретну чињеничну ситуацију.

Овај текст управо је апел, упућен на првом месту судијама и тужиоцима, да проглашење ванредног стања као и проглашење заразе посматрају као нове околности које би могле утицати на одлуку о томе да ли је у одређено броју предмета потребно укинути притвор према окривљенима, било тако што ће притвор само бити укинут, било тако што ће притвор бити замењен блажом мером.

Не може се очекивати од општег упутства или уредбе да буде подобна за аутоматску примену у процени оправданости обављања суђења за време ванредног стања. Са друге стране, интереси притвореног лица не дозвољавају да се одлаже са суђењем лицима која су притворена за време трајања суђења.

Од изузетног је значаја, да сви судови и тужиоци кроз пажљиво преиспитивање нужности држања окривљеног у притвору у овим ванредним околностима у сваком конкретном случају поново ставе на тас интерес окривљеног да му се омогући да се брани са слободе, интересе правног система да се онемогући несметано вођење поступка и интерес читавог друштва да се ограниче сви могући видови социјалног контакта.

Поновним преиспитивањем основаности притвора, овај пут имајући на уму и нове околности у вези са заразом, ванредним стањем и начином на који се оно фактички спроводи, не сумњиво би се дошло до закључка да одређен број притвора више није оправдан. Тим пре када се узме у обзир да је меру притвора могуће (и по закону обавезно) заменити другом блажом мером којом се постиже иста сврха. Лако је замисливо да би се многи притвори могли заменити мером забране напуштања просторија, поготово сада када су припадници МУП-а већ организовани на начин да ефикасно могу контролисати да ли се појединци налазе у својим кућама (сведоци смо успеха полиције у контролисању мере забране напуштања стана које су ових дана изрицали санитарни инспектори).

На овај начин би се смањио број притворских предмета, односно број евентуалних главних претреса, а самим тим смањила и могућност контактирања адвоката, особља суда, особља тужилаштва, одбране, окривљених, затворске страже као и евентуалних сведока што је све у циљу и сврси донетих мера од стране врха државе.

Евидентно је и кршење закона услед непридржавања услова о самоизолацији па тиме и отварање нових поступака са могућим случајевима одређивања притвора, што свакако има смисла и значај специјалне и опште превенције у датим околностима, а самим тим и омогућавање спровођења ових мера, јер су притворске јединице готово препуњене.

***

На крају поново указујемо да је неопходно ванредно преиспитивање свих случајева притвора одређених пре увођења ванредног стања, управо због мера предузетих ради спречавања контаката међу грађанством. Чиме ће се у многоме допринети остварењу циља и сврхе мера заштите од заразе са којом се суочавамо.

Драган Тодоровић

Овај текст првобитно је објављен на wеб страници: http://aktodorovic.rs/2020/03/23/pritvor-u-toku-trajanja-vanrednog-stanja/ а на овом месту објављује се уз дозволу аутора